О одвојености и сарадњи установног и инспиративног момента у Цркви (и уопште) као вертикале и хоризонтале са посљедицама и суспензијама које могу изазвати извјесна премјештања и нарушавања реда (икона) Дух Свети и Христос су сликовито двије руке Очеве, свака на свој начин постављене у
свјет1.

На Христовој катедри сједе епископи који га иконизују. Са те катедре благосиљају и посвећују по преимућству, док катедра за благодат не постоји.

Дух Свети успоставља Христа, формира установу литургије, Цркву и све што заиста врједи2. Ако прихватимо аксиом о Логосу као извору и увору свих наука, прихватићемо и да Дух Свети учествује у њиховом успостављању3

Добро-битије за нас, утемељење у вјечности лика и дјела је могуће једино ако нас Дух формира као Цркву и Христа.

Антрополошки гледано љубав је слика духа, а воља је установна-христолошка. Црква је установа-институција вечере са оваплоћеним Богом, То чудо формира Дух.
Установа Бића, Постојање.
Пут благодати у материју је могућ само кроз човјека (Христа, епископа, те сваког човјека) као круну стварања која носи и приноси космос.
Те кроз са-стварање3 преображава материју (мјеста, догађаје, науку, умјетност у остварењу свега наведеног као баштине - која јесте установна и предањска)
Дар благодати се задобија кроз љубав4, док се благослов и посвећење-посвећеност добијају кроз установу апостолског преимућства или у ширем контексту од отаца и претходника.
Тако да Дух-Инспирација-благодат дише гдје хоће и једина је кадра да окупи и формира на истински начин установу-која једина може да благослови и посвећује. А благослов не дише гдје хоће.

Због повезаности смрти и институције од пресудног значаја је њихов редосљед. Ако
се култна или културна институција, односно установа, посматра као стварност по себи, а не као феномен који се празнично у благодати формира установљује, онда се захтјева смрт воље приликом приступа што може бити брисање лика божијег у нама и одвести безличности и празној форми3 и идолатријском посматрању свјета.

Са друге стране поставка воља кроз смрт као у крштењу води истинском установљењу. Слично као воља покојника која је нада у будуће генерације и завјет, опстанак и одржање воље и посље смрти кроз сатјелеснике и сапричаснике као
мало васкрсење.

У зависности од редосљеда, резултат је институција смрти или институција воље кроз смрт у којој је институција валидна као побједа воље над смрћу, макар у смислу преда(ва)ња.

Овим је испуњена историјска функција продуженог постојања новим генерацијама у заједничкој вољи за вјечност (завјет, завјештање, традиција)

У супротном случају имамо побједу смрти над вољом док смо још живи у смислу не воље, суноврата воље. Као и Безличност институције ко- ја је аутоматски суспензује. (осим у случају државе која мора и треба да је безлична односно не може и не смје да има ипостас.)

Празну форму у умјетности и отуђен рад и неодговорност , даље посљедице су идолатријски однос према твари-роби, отвореност за поднебесјеи примат технике као језика метафизике.

Непрестано позивање на неки други свјет и поред оваплоћења Бога у овом, свођење и систематско гушење слободе кроз установе умјесто подстрека-става и сабора кроз крајњу неспособност и смрт, установљења воље као поуке покољењу долазећем.

Подвлачимо да Црква, а ако дозволите тиме и сваки квалитет не постоји као објективна стварност, него се свремена на врјеме и увјек као феномен конституише Духом Светим, опет пошто сматрамо да нема доброг постојања без утемељења у Христу, исправније би било рећи да ми постојимо само свремена на врјеме када нас благодат Духа Светога сабира-установљује-институише-у Цркву.